Sjaj orkestra – koncertantna simfonija
BEOGRADSKA FILHARMONIJA
Dirigent: Eiji OUE (Japan / Nemačka)
Solista: Marc COPPEY, violončelo (Francuska)

Program:

G. MAHLER: Blumine
S. PROKOFJEV: Simfonija končertante e-mol, op.125
***
A.DVOŘÁK:
Simfonija br.8, G-dur, op.88

*Prodaja ulaznica i informacije:
Muzička omladina Novog Sada (Katolička porta 2/II, tel. 021/452-344) radnim danima od 8 do 14h, kao i dva sata pred početak koncerta na mestu održavanja.
ONLINE rezervacije i kupovina: www.muzickaomladina.org

Cena ulaznice: 500,00 dinara

Beogradska filharmonija
fotograf: Marko Djokovic

Eiji OUE
fotograf: T. Ilijima

MARK KOPE, violončelo, Francuska
Rođen u Strazburu, gde je i počeo sa studijama violončela, obrazovanje je nastavio na Nacionalnom konzervatorijumu u Parizu i Univerzitetu „Indijana“ u Blumingtonu u SAD-u, da bi pažnju muzičkog sveta privukao već kao 18-godišnjak, 1988. Tada je stigao do vrha Bahovog takmičenja u Lajpcigu, osvojivši dve najznačajnije nagrade (prvu u ukupnom plasmanu i specijalnu–za najbolje izvođenje Bahovih kompozicija). Istovremeno ga je zapazio i slavni Jehudi Menjuhin, koji ga je angažovao da zajedno s pijanistkinjom Viktorijom Postnikovom u Moskvi i Parizu izvedu Klavirski trio u a-molu Petra Čajkovskog. Usledio je poziv Mstislava Rostropoviča na festival u Evijanu i od tada se Kopeova karijera kao soliste uz poznate orkestre razvijala pod vođstvom velikih dirigenata kao što su: Rafael Fribek de Burgos, Alan Gilbert, Elijahu Inbal, Mišel Plason, Žan-Klod Kazadezu, Teodor Gušlbauer, Džon Nelson, Rejmond Lepard, Erih Bergel, Alen Altinoglu, Emanuel Krivin, Jutaka Sado, Ašer Fiš. Mark Kope nastupa u najvažnijim dvoranama Londona (Vigmor hol), Berlina (Šaušpilhaus), Pariza (sala „Plejel“, teatri „Šanzelize“ i „Šatle“, Kuća muzike), Brisela (Palata lepih umetnosti), Dablina (Nacionalna koncertna dvorana), Praga (Rudolfinum), Moskve (velika dvorana Moskovskog konzervatorijum), Sankt Peterburga, Tokija, Njujorka (Muzej „Metropoliten”). Redovni je gost Festivala Radio Francuske u Monpeljeu, sličnih manifestacija u Strazburu, Bezansonu, Monte Karlu, Nantu, Štutgartu, kao i raritetnih festivala kamerne muzike u malim mestima kao što su Kumo, Korsholm i Prades. Kao strastveni kamerni muzičar, Kope neprekidno obogaćuje repertoar svirajući s Marijom-Žoao Pireš, Stivenom Kovačevićem, Nikolom Anđelićem, Aleksandrom Madžarom, Mišelom Berofom, Peterom Laulom, Ogistenom Damijem, Viktorijom Mulovom, Mišelom Dalbertoom, Iljom Gringolcem, Davidom Grimalom, Janošem Štarkerom, Žerarom Koseom, Mišelom Portalom, Polom Mejerom, Emanuelom Pajijem, Praškim kvartetom i Kvartetom „Talih”. Od 1995. do 2000. bio je član Kvarteta „Isai“ koji nastupa na najprestižnijim umetničkim događajima, da bi 2009. učestvovao i na Nomusu. Repertoar Marka Kopea pokazuje izuzetnu šarolikost i veliku kreativnu radoznalost. Podjednako tradicionalan koliko i inovativan, on sadrži kompletne Bahove svite i dobro poznata i omiljena koncertna dela; tu su i sasvim retke i nove kompozicije-za njega pisane i njemu posvećene (Fenelon, Jarel, Dirije, Kravčik, Poze, Reverdi, Auerbah, Bruno Mantovani) što odlično pokazuje koliko je promovisanje savremene muzike važno za ovog umetnika, sada već srednje generacije. Kopeovi snimci praćeni su izuzetnim kritikama, a među njima su dela Betovena, Debisija, Forea, Griga i R. Štrausa na diskovima renomiranih izdavačkih kuća kao što su „Auvidis”, „Decca“ i „Harmonia Mundi“. Za ovu treću je ostvario tonske zapise svih šest Bahovih partita za solo violončelo, te diskove posvećene Dohnanjiju i velkim ruskim, kao i Bramsovim sonatama (s pijanistom Peterom Laulom). S Praškim kvartetom snimio je Šubertov Gudački kvintet, a za izdavača „Accord/Univrsal“ Koncert Martona Matalona. Za kompakt-diskove s Ditijeovim Koncertom za violončelo i koncertima Kaplea, realizovane s orkestrom iz Liježa i dirigentom Paskalom Rofeom, dobio je priznanja „Diapason d’ Or“ i „Choc“, referentnog magazina Le Monde de la Musique. I pored ovako bogate solističke delatnosti i karijere traženog kamernog muzičara, Mark Kope deluje i kao profesor Nacionalnog muzičkog konzervatorjuma u Parizu, dajući i majstorske kurseve širom sveta. On je i umetnički direktor Festivala kamerne muzike u Kolmaru, ali i ansambla Zagrebački solisti. Svira na violončelu „matteo goffriller“ iz 1711. godine.

EIĐI OUE / EIJI OUE, dirigent, Japan / Nemačka
Kao i mnoga darovita deca, počeo je s učenjem klavira još u četvrtoj godini da bi se u 15. upisao u Muzičku školu „Toho Gakuen“, gde je kao glavni predmet učio dirigovanje kod profesora Hidea Saita i čuvenog Seiđija Ozave. Upravo ga je on 1978. pozvao na letnje studije u Muzičkom centru u Tanglvudu, gde je upoznao Leonarda Bernstajna, koji mu je postao mentor i kolega. S velikim umetnikom delio je podijum na tri međunarodne turneje, s koncertima u milanskoj „Skali“, Bečkoj državnoj operi, pariskoj Operi „Bastilja“, te na nastupima u Moskvi, Sankt Peterburgu, Berlinu, Rimu i drugim muzičkim centrima. Bio je Bernstajnov asistent u stvaranju Muzičkog festivala „Pacifik“ u Saporou u Japanu, gde je bio angažovan i kao rezidencijalni dirigent festivalskog orkestra. Eiđi Oue je aktuelni šef – dirigent Filharmonije u Osaki (od 2003. do 2011. bio je i njen muzički direktor), kao i šef – dirigent Filharmonijskog orkestra Radio Hanovera, gde je 11 godina delovao i na mestu glavnog dirigenta. Rukovodio je kao muzički direktor i Orkestrom Minesote (1995–2002), kao i Simfonijskim orkestrom Barselone (2006–2010). Paralelno s ovim pozicijama, šest godina je bio muzički direktor Festivala „Grand Teton“ u Vajomingu. Pored vođenja ove omiljene manifestacije, njegovi letnji angažmani u SAD-u su uključivali i nastupe na muzičkim festivalima u Raviniji, Tanglvudu, Grand Parku, Vulf Trapu, Raund Topu i Midlandu. Ugledni japanski umetnik često diriguje najprestižnijim severnoameričkim orkestrima, uključujući Njujoršku i Losanđelesku filharmoniju, simfonijske orkestre Detroita, Sent Luisa, Montreala i Toronta. U Evropi je vodio Simfonijski orkestar Frankfurtskog radija, lajpciškog Gevandhausa, Simfonijski orkestar Fondacije „Gulbenkijan“ u Lisabonu, Fiharmoniju iz Osla, orkestar Nacionalne akademije „Santa Čečilija“, Nacionalni orkestar Španije, Simfonijski orkestar Švedskog radija, Minhensku filharmoniju, orkestar berlinske Nemačke opere i Orkestar Zapadnonemačkog radija iz Kelna. Debi na čuvenom Bajrojtskom festivalu imao je 2005, kada se predstavio tumačenjem Vagnerove opere Tristan i Izolda. U najveće uspehe u prethodnim sezonama Eiđi Oue ubraja veliku svetsku turneju s Tokijskom filharmonijom, turneje po Japanu i Južnoj Americi, debije s orkestrima „Sinfonia Brasileira”, Teatra „Kolon“ u Buenos Ajresu, te sa Šangajskim simfonijskiim orkestrom. Tu su i nastupi u Berlinu, Beču, Lajpcigu, ali i produkcija Slepog miša u tokijskoj Operi „Nikikai“. Pored prvog rada s Beogradskom filharmonijom u ovoj sezoni i koncerata na Nomusu i Kolarčevoj zadužbini, umetnik beleži i prvi susret s Malezijskim orkestrom, ponovo priprema koncerte s Varšavskom filharmonijom, simfoničarima Sao Paola, Milana i mnogim drugim značajnim ansamblima. Širok repertoar koji intenzivno snima s orkestrom iz Minesote uključuje dela Bernstajna, Stravinskog, Malera, Štrausa, Koplenda i Rahmanjinova, a s Orkestrom Severnonemačkog radija iz Hanovera zabeležio je i dela Martinua, Šnitkea, Štrausa, Paganinija, Špora i Hilari Han. Od 2000. Eiđi Oue deluje kao profesor dirigovanja na Visokoj školi za muziku, pozorište i medije u Hanoveru. Među brojnim priznanjima i nagradama koje je dobio tokom slavom ovenčane karijere izdvajaju se: nagrada „Kusevicki“ u Tanglvudu, dve prve nagrade i zlatna medalja „Hans Haring“ iz 1981, osvojene na dirigentskim takmičenjima na salcburškom „Mocarteumu“. Dobitnik je i muzičke nagrade „Pretorius“ (2005) i priznanja „Order of Merit“ (2009), koje dodeljuje nemački region Donja Saksonija u čijem centru Hanoveru, ali i kulturnom životu ostalih gradova ovog područja i Nemačke u celini, Eiđi Oue igra značajnu ulogu.

BEOGRADSKA FILHARMONIJA
Orkestar je osnovan 1923, u vreme kada su gotovo svi evropski gradovi uveliko imali svoje filharmonije. Osnivač ansambla, prvi direktor i šef-dirigent bio je Stevan Hristić, jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora i dirigenata. Na mestu umetničkih rukovodilaca tradiciju slavnog začetnika nastavili su eminentni umetnici: Lovro Matačić, Oskar Danon, Krešimir Baranović, Živojin Zdravković, Angel Šurev, Anton Kolar, Horst Ferster, Jovan Šajnović, Vasilij Sinajski, Emil Tabakov, Uroš Lajovic, Dorijan Vilson, a od sezone 2010/2011. na ovom mestu je angažovan ugledni kineski dirigent Muhai Tang. Oni su orkestar vodili od početnih, nesigurnih koraka u danima kada se tek uspostavljao redovan muzički život u Srbiji, preko prvih godina posle Drugog svetskog rata i postepenog i dugotrajnog izgrađivanja zavidnog nivoa muziciranja, koji je kulminirao 60-ih godina prošlog veka. Beogradsku filharmoniju, koju je tada predvodio Živojin Zdravković, svetski stručnjaci su rangirali na 5. mesto najboljih evropskih orkestara, čemu su doprineli i snimci za uglednu svetsku izdavačku kuću „EMI“. Vodeći nacionalni orkestar je tada, i u godinama koje su usledile, kao i u najnovije vreme, doživeo blistave zajedničke trenutke na podijumima s umetnicima kao što su: Rafael Kubelik, Malkolm Sardžent, Andre Navara, Karl Bem, Leopold Stokovski, Kiril Kondrašin, Genadij Roždestvenski, Zubin Mehta, Jehudi Menjuhin, David Ojstrah, Isak Štern, Henrik Šering, Leonid Kogan, Mstislav Rostropovič, Artur Rubinštajn, Svjatoslav Rihter, Emil Giljels, Gidon Kremer, Ivo Pogorelić, Gustav Kun, Ivan Fišer, Vladimir Krajnjev, Maksim Vengerov, Julijan Rahlin, Valerij Afanasjev, Najdžel Kenedi…
Posle burnih devedesetih godina, koje su se odrazile i na kvalitet muzičke scene Srbije, novi milenijum doneo je nadu za povratak orkestra Beogradske filharmonije na međunarodne podijume i gostovanja u značajnim muzičkim centrima, tako da su ostvareni koncerti u Sloveniji, Austriji, Italiji, Švedskoj i Kini. Mladi muzičari, školovani u svetskim pedagoškim institucijama, čiji je prosek starosti 28 godina, došli su u Beogradsku filharmoniju kako bi izgradili novi imidž orkestra. Tokom sezone 2003/2004. orkestar se, posle rekonstrukcije, vratio u svoju moderno opremljenu zgradu, smeštenu u samom centru grada, s adekvatnom dvoranom koja poseduje 201 mesto. Veći deo koncerata, po tradiciji, održava se u dvorani Zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca, dok se matična sala koristi za posebne događaje ili se ustupa drugim umetnicima za programe kamerne muzike i resitale. Kvalitetnom radu orkestra znatno doprinosi Fondacija Beogradske filharmonije, osnovana da sistemom sponzora i prijatelja poboljša finansijsku situaciju.
Na inicijativu jednog od najvećih dirigenata današnjice – Zubina Mehte, koji je Beogradskom filharmonijom dirigovao nekoliko puta, u sezoni 2005/2006. osnovan je i poseban fond za nabavku novih instrumenata, koji nosi njegovo ime.
Danas je Beogradska filharmonija jedan od najboljih orkestara u regionu, po mnogima i jedna od najuspešnijih institucija kulture u Srbiji. Na čelu ansambla od 2001. do sredine 2013. godine bio je Ivan Tasovac, najmlađi direktor u njegovoj istoriji, s kojim je započelo i novo poglavlje u biografiji ovog vrednog umetničkog kolektiva. Danas je Beogradska filharmonija značajan deo srpske kulture i postala je prepoznatljiva širom Evrope, uspevši da jedan oblik elitističke institucije približi široj javnosti. Na početku sezone 2014/15, od 4. do 12. oktobra, orkestar je ostvario svoju prvu turneju po Sjedinjenim Američkim Državama. Predvođen šefom-dirgentom Muhajem Tangom i s trenutno najvećim operskim umetnikom poteklim iz naše zemlje, baritonom Željkom Lučićem (stalnim gostom opere „Metropoliten”) kao solistom, priredili su četiri koncerta u Čikagu, Klivlendu, Vašingtonu i Njujorku (Karnegi hol).